USLOVI TOKOVI POVRATKA SANDZACKIH IZBEGLICA

Tabelarni prikaz o broju i strukturi vracenih povratnika u periodu od 2000 do oktobra 2005 godine. U opstini SjenicaU vreme ekspanzije sukoba na teritoriji bivse Jugoslavije, gradjani Sandzaka sa dominantnim bosnjackim stanovnistvom, bili su ugrozeni i izlozeni verskoj, nacionalnoj i ekonomskoj diskriminaciji. Prema istrazivanju Centra za „Reintegraciju“ tokom 1992.godine dnevno je iz Novog Pazara u pravcu zapadne Evrope odlazilo u proseku po dva autobusa. Devedeset odsto tih Sandzaklija, na svom putu zaustavilo se u SR Nemackoj. Prema statistickim podacima, najvise izbeglica se nalazilo u Nemackoj, a 1997.godine samo u gradu Frankfurtu sa okolinom boravilo je 15.000 Sandzaklija, okupljenih oko Sandzackog kulturnog centra koji se nalazio u Frankfurtskom naselju Hekst, a pre toga su se okupljali na Frankfurtskoj zeleznickoj stanici..
Vise kolonije sandzaklija su se nalazile u Berlinu, Dortmundu, Hanoveru,
Hamburgu, i Lajpcuingu, Maincu, Vizbadenu, Luksemburgur, Hagu
Vecina njih nije imala boravisne papire ( pasose ) te je duldung ( vizu )
dobijali na jednom papiru sa slikom. Zbog toga su dobijali kratke vize do
tri meseca sa umanjenim mogucnostima pravo na rad.
Vrlo mali broj njih je koristijo socijalu medjusobno su se pomagali.
Po jednom izvestaju cetvrtog revira Frankfurtske policije (na trazenje
Pred. Sandzackog Kulturnog Centra iz Frankfurta) i ako se na Frankfurtskoj zeleznickoj stanici okupljao veliki broj sandzaklija nije zabelezeno da se neko bavio kriminalom.
Vise kolonije sandzaklija su se nalazile u Berlinu, Dortmundu, Hanoveru,
Hamburgu, i Lajpcuingu, Maincu, Vizbadenu, Luksemburgur, Hagu
Cirihu Geteborgu
Zapanjujuci je podatak, da su 1993-92. godine iz tutinskog sela Vrba koja je blizu kosovske granisce otisli svi punoletni i radno sposobni muskarci, kao i vecina zena. Na ognjistima su ostali samo dovoljno stari i nejaki.


   PROCES POVRATKA

Procedura povratka pocinje tako sto se povratnicima prvo uskracuje privremena zastita. Prilikom podnosenja zahteva za produzenje boravka vlasti ih obavestavaju da nece dobiti produzenje, vec samo kraci vremenski period od uglavnom mesec dana da se pripreme, i vrate u Srbju i Crnu Goru. Ljudi koji su se vratli govore da su im u zapadnim zemljama obecavali da ce
biti socijalno zbrinuti i biti vraceni na posao i da ce imati zdrastvenu zastitu u zemlji porekla, i da je to dogovoreno sa predstavnicima vlasti Srbije.Povratnici koji odluce da se dobrovoljno vrate u Srbju i Crnu Goru dobijaju jednokratnu pomoc. Ta pomoc im omugucava da stignu u nasu zemlju, i da budu materijalno obezbedjeni jedan do dva meseca. Oni medjutim ne dobijaju nikakvu asistenciju pri selidbi imovine koju su eventualno stekli. Ukoliko su u mogucnosti povratnici se sele o svom trosku, a u suprotnom ta imovina ostaje. Troskove selidbe se uvecavaju jer nisu oslobodjeni carine.. Ne postoje nikakve carinske olaksice ili oslobadjanje od carine za povratnike.Izvjesni DZ.Colakovic iz tutinskog sela Drage je godinu i tri mjeseca cekao u zatvoru u Nemackoj za deportaciju, jer mu konzulat Srbije i Crne Gore nije poslao pasovan (putne isprave)koji su na vreme zatrazili, naveli su nemacki zatvorski sluzbenici.takvih je slucajeva mnogo.Povratnici koji su prisilno vraceni nalaze se u jos tezoj situacji. Ukoliko ostanu posle isteka poslednjeg produzenja boravka policija ih hapsi i avionom deportuje u Srbiju. Oni koji su prosli kroz ovaj cin deportovanja najcesce ga opisuju ovako: policija najcesce dolazi veoma rano ujutru, daje rok od pet minuta do pola sata, da se spakuju, oni su jos naveli da nisu stigli da ponesu ni najosnovnije licne stvari – dokumenta, diplome, novac. U redjim slucajevima policija daje ljudima dovoljno vremena da se spakuju. Neki povratnici su rekli da ih advokati nisu obavestili da je njihova zalba odbijena u poslednjoj instanci, i da su bukvalno bili zateceni kad im se policija pojavila na vratima. Potom ih odvode na aerodrom, a u nekim slucajevima prvo u pritvor, a zatim na aerodrom.. . U samom avionu odgovornost za bezbednost pri povratku preuzimaju pripadnici MUP-a Srbije.Bibic Smail je deset godina sa porodicom proveo u Holandije,
kada se vratio u svoje selo Ugao u Sjenickoj opstini docekali su ga
poreznici i trazemu da plati porez na zemlju koja je njegova ali je on nije koristio, Bibic nema toliki novac ali zato nemoze izvaditi nijedan dokumenat i do tada nece imati zdrastveno osiguranje i ako mu se suprugai on u Holandiji lecili od psiho traume (njegov proces je jos na vrhovnom sudu Holandije) i ovde su nastavili lecenje ali privatno.
Niti moze i sada na sdvome posedu koji je sav u korovu bilo sta raditi niti ima sredstava da obnovi stocni fond niti mehanizaciju da bi obradjivao zemlju.Koliko ovo traumaticno djeluje na povratnike najbolje svedoci podatak da je svaki cetvrti povratnik psihijatrijski lecen.
Prema izjavi povratnika samo jedan psihijatar u Frankfurtu izdao je nekoliko stotina atesta onima koje je lecio, a ti atesti su im bili potrebni zbog produzetka vize. Najveci broj njegovih pacijenata bio je iz sandzackih gradova od Prijepolja do Tutina.


DOLAZAK U „ZEMLJU SIGURNOG POREKLA“

Pri ulasku u Srbju i Crnu Goru ne postoji nijedna sluzba koja bi prihvatila povratnike i dala prvu pomoc i neophodne informacije. Ministarstvo za ljudska i manjinska prava nadlezno je za nadziranje procesa readmisije ali ono ili nema operativnih kapaciteta za taj posao, ili nije dovoljno zainteresovano, te su povratnici prepusteni sami sebi. Posebno se u teskoj situaciji nalaze prisilno vracena lica. Onima koji su vraceni uz sluzbenu pratnju aerodromska policija uzima izjave, a potom ih pusta ukoliko nemaju krivicni dosije. Povratnici su tada prepusteni sami sebi najcesce sa po deset evra u dzepu.
U romskom naselju Savci, nadomak Novog Pazara, od 40 domancistava, njih 36 je boravilo u inostranstvu. Od ukupno 38-oro djece ispod 12 godina njih 36 je rodjeno u inostranstvu. Niko se nije vratio na staru adresu. Na mestu njihovih nekadasnjih prebivalista docekali su ih porusene kuce, smece i korov. Vratili su se iz zemalja sa visokim standardom, a ovdje su postali beskucnici.Kolika je zainteresovanost drzave i lokalnih vlasti za stanje i egzistenciju povratnika mozda najbolje svedoci podatak da je samo dva odsto povratnika zaposleno, a da socijalnu pomoc, koja im je preko potrebna, prima samo njih jedan odsto. Povratnici navode da im je uz nezaposlenost, smestaj veliki problem. Najveci broj povratnika nema stalan smestaj. Po dolasku u svoju zemlju oni najcesce zive kod rodbine ili prijatelja, a nerijedak je primjer da postanu i beskucnici. Prema podacima koje posjeduje „Reintegracija“cak 60 odsto povratnika se ne vraca na staru (maticnu) adresu. Najcesci razlog za to je sto su njihovi stari stambeni objekti, usled neodrzavanja propali i nijesu primjereni osnovnim uslovima stanovanja.Samohrana majka iz Novog Pazara S.D. provela je u Nemackoj devet godina. Deportovana je sa svoje troje djece, januara 2005.godine. Bez ikavih nekretnina, resenog stambenog pitanja, i bez podrske lokalne vlasti. Na poziv jednog povratnika kojeg je upoznala u Nemackoj preselila se u Rozaje, gdje zivi kao podstanar u staroj i trosnoj kuci. Jos uvijek nema regulisano zdrastveno i socijalno osiguranje. Medju povratnicim je onih koji su izbegli sa Kosova da bi se sada zbog nesigurnosti i zato sto im je unistena imovina vracaju se u nekih od sandzackih gradova gde nemogu da ostvare status raseljenih lica,
Samim tim nemaju zdrastvenu i socijalnu zastitu.
-S.M. (bosnjacke nacionalnosti) nakon desavanja u Kosovo, izbjegao je u Novi Pazar, i iste godine otisao u Holandiju. Uz pomoc holandskog IOM vracen je sa porodicom na Kosovo 2005.godine. Zbog nemogucnosti ostvarivanja osnovnih egzistencijalnih uslova u ovoj pokrajini, a i svi Bosnjaci iz mjesta u kome je zivio iz straha su se iselili, i on dolazi u Tutin, gdje zivi bez statusa raseljenog lica. Povratnici vrlo cesto imaju probleme sa pribavljanjem dokumenata, obicno im je za obnovu dokumenata potrebno i do sest meseci. Najcesce je to problem u vezi sa prijavom boravka, odnosno prebivalista, a zbog te nemogucnosti povratnici imaju niz lancanih problema. Prvo je nemogucnost dobijanja licne karte, sto povlaci nemogucnost koriscenja socijalne pomoci, zaposljavanja i dobijanja zdravstvene knjizice, kao i ostvarivanja svih ostalih prava koja su garantovana gradjanima Srbije i Crne Gore. Postoji problem i sa dokumentima kao sto su diplome. Svedocanstva koje su donijeli iz zemalja zapadne Evrope, prakticno su neupotrebljve zbog visoke cene nostrifikacije, jer povratnci uglavnom nisu u mogucnost da plate njihovo prevodjenje.To se dosada obavljalo preko agencija koje su naplacivale visoku cenu.
Jos jedan dominantan problem povratnika je to sto su deca koja su rodjena u inostranstvu upisana u strane knjige rodjenih. Nisu redki slucajevi da povratnici nisu stigli da spakuju potrebna dokumenta, zbog cega ne mogu da prijave decu po dolasku u Srbiju i Crnu Goru. Procedura za pribavljanje izvoda iz knjige rodjenih u inostranstvu je skupa, a povratnici cesto ne poznaju proceduru te im dokumenti ostaju nedostupni. To prouzrokuje situaciju da deca ne mogu da se upisu u skolu, vrtic ili da korste deciji dodatak.
Povratnici koji nisu zavrsili nostrifikaciju svedocanstava, tako da i ako deca nastave skolu ona nemaju status redovnog skolovanja, zato
nemogu dobiti potvrdu koja im je potrebna za ostvarenja zdrastvenog osiguranja.
Prema odlukama UNICEFA svako dete ima pravo na obrazovanje medjutim djeca povratnika cesto ne nastave skolovanje nakon povratka u Srbiju i Crnu Goru.Ranije su vracana jedan ili dva razreda u nazad.Povratnici se vracaju preko cijele godine tako da neuspej da tamo zavrse razred a ovamo kasno da nastave.
Treci problem i ujedno onaj koji je najizrazitiji je nepoznavanje jezika nastavnog programa Republike Srbije. Prema podacima novopazarskog udruzenja „Reintegracije“ 50 odsto povratnicke djece slabo govori srpski/bosanski jezik, a njih cak 30 odsto uopste ne govori nasim standarnim jezikom.U tim slucajevima ih salju (ovo je narocito izrazeno kod romske dece) u specijalne skole, a ukoliko i ostanu u redovnim skolama imaju poteskoce da se integrisu u skolsku srednu i cesto su izlozena diskriminacji svojih skolskih drugova.U novopazarskoj opstini od ukupno 12 skolskih ustanova samo u jednoj osnovnoj i u Gimnaziji ima Nemacki jezik, kao nastavni predmet. Skolski program je takodje neprimeren za ovu decu sto je posebno karakteristicno za srednjoskolce i osnovce visih razreda. Njih cesto ukljucuju u razrede koji su nizi od onih koji su pohadjali u zapadno-evropskim skolama.
Deca povratnika u proseku gube dve skolske godine a 25% u opste nenastavlja skolovanje.
K.I.(bosnjacke nacionalnosti) povratnik, boravio je 12 godina u Nemackoj. Njegova dva sina Esnaf i Ernad otisli su sa sest i sedam godina, i tamo pohadjali odgovarajuce skole. Razboleli su se u Nemackoj, a ubrzo poslije toga deportovani su u Srbiju i Crnu Goru.. Njihova drama se tu ne zavrsava, jer uprkos teskoj bolesti pet meseci nijesu uspjeli da dobiju zdravstveno osiguranje niti potrebnu medicinsku negu. Esnaf i Ernad sada imaju 18 i 19 godina, jedan je na dijalizi a drugi je kritican. Potrebno mu je sezdeset hiljada evra za lecenje u Nemackoj.Prema pricanju povratnika tretman prilikom izgnanstva vrlo cesto nije adekvatan, te se mi zalazemo za postovanje osnovnih ljudskih prava. Stopa nezaposlenosti je izuzetno velika i nuzno je obezbediti pristup pravu na zapopsljavanje.